I, ponovo smo tu da bi pratili (ne)zgode koje prate naš "dinamični trio". Ovaj puta zanemarujući etikete na peškirima koje govore da se isti trebaju prati na tepmeraturama do 40 °C. Razlog za zanemarivanje, na prvi pogled, nije tako jednostavan. Nije jednostavan ni na drugi pogled. Kad malo bolje razmislim, nije jednostavan ni na bilo koji slijedeći pogled. Tako, zbog nejednostavnosti, ćemo ga ovaj puta zanemariti.
A sada, dok pola Vas koji čitate ovo pizdite zbog odsustva poente u ovom uvodu, a drugo pola očekuje neko važno dešavanje koje će promijeniti mišljenje one prve polovice, naš "dinamični trio" radi na rješenju tog problema.
Malo pojašnjenje prethodne rečenice:
Kako će "dinamični trio" tražiti rješenje pomenutog problema, kad se problem (iz ovovremenske tačke gledišta) još nije pojavio? Ironično, odgovor na ovo pitanje se krije u samom problemu - odsustvu poente u uvodi. Naime, zbog nejednostavnosti razloga za zanemarivanje etiketa na peškirima nastalo je i odsustvo poente. Da je objašnjenje, kojim slučajem, bilo tu bilo bi vam jasno da je zanemarivanje dovelo "dinamični trio" do revolucionarnog pronalaska "vremenske mašine". Tako sam, uz pomoć te mašine, došao do informacija koje ukazuju na podjelu mišljenja kod moje, meni "JAKO BITNE" publike. Drugi dio objašnjenja se odnosi na Vas, lično. One navede polovice koje imaju različita mišljenja... Kako da to objasnim? Pa, recimo da je broj moje publike X. Kad sam rek'o polovica vas, nisam mislio na 1/2 od X, nego POLA pojedinca. Pretpostavio sam, a ispostavilo se kao tačno, da ste svi podvojene ličnosti. Prva polovica vas je besciljni skeptik, a druga je naivni optimist. Dokazom svoje pretpostavke doš'o sam do zanimljivog otkrića. Broj moje publike se udvostručio. To bi bilo pojašnjenje, koje i nije bilo tako "MALO" kao što sam slagao da će biti.
Naknadni izleti u budućnost su pokazali da trio nije uspio riješiti problem. Ali su pokazali rezultate nekih (još neodigranih) utakmica. "Velikim čudom", nedugo nakon toga, izvjesne kladionice su zatvorene. Poslije toga Genetičar i Informatičar su odlučili da puste Šegrta Hlapića da sam nađe sopstveno rješenje i riješi "problem". Kad su to odlučili, odlučili su i još nešto. Odlučili su da ostanu u kafani dok se boje ne rastope. A trenutnom stopom topljenja boja, to se neće desiti za još tačno oko 6 dana.
Slučajnosti radi, toliko je trebalo Hlapiću da sebi zbari neku curu. Istina da se boje nisu rastopile u očima običnih smrtnika, ali u očima neobičnih besmrtnika je sve bilo već davno rastopljeno. Rastopljeno k'o umorni sladoled na sparnom avgustovskom popodnevu... Sve je bilo rastopljeno, pa skoro sve. Sve osim oblina one cure što je Šegrt zbario. Na to su i neobični besmrtnici popili po jednu u Hlapićevo zdravlje, uz uzvike: "Bravo, majstore!". To je Šegrta malo zbunilo. Ipak, on je bio samo šegrt, a ovi ga zovu majstorom. Tako da se raspizdio i poubijao neobične besmrtnike na licu mjesta. Od tada više niko nije vidio nijednog neobičnog besmrtnika da nekom govori: "Bravo, majstore!". Pošto ni u jednom zakonu nema kazne za ubijanje bilo koje vrste besmrtnika, Hlapić je prošao samo uz upozorenje policajaca da malo pripazi da se ne ozlijedi kad slijedeći puta bude radio nešto slično. Tako je "dinamični trio" postao mahmurni duo i hiperaktivni mono. Istina da se hiperaktivnost monoa iskazivala samo u intimnim radnjama njega i njegove "friško zbarene" cure, to nije uticalo na razvoj nama bitnih događaja.
Šta se dalje događalo? Pitam se i ja. Volio bih da znam da mogu da nastavim ovu, fenomenalnu, priču. Pošto ne znam, moraću da za ostalo koristim "piščevu maštu". Upozoram vas da slučajnosti (koje mogu uslijediti) mogu imati veze sa stvarnim doživljajima "dinamične trojke", ali su samo djelo piščeve (moje) mašte.
... Pošto je Hlapić, podrazumjeva se, zbario hiperinteligentnu sekretaricu iz kompanije za pravljenje medicinskih opravdanja u komercijalne svrhe, stvari su krenule pozitivnijim tokom za moje pisanje. Bio bi to jedan konfuzni hepi end da se ovdje završilo. No, pošto se ovdje nije završilo, bilo bi bolje da nastavim priču.
Pošto je vremenska mašina bila na raspolaganju Hlapiću, on ju je i iskoristio da zbari tu svoju curu. Ta hiperinteligentna sekretarica je bila, niko drugi do mama onih trojki, kojih je ustvari bilo petero, koje je porodio moj komšija. Pošto je bila hiperinteligentna kao što jeste, nije joj trebalo dugo da shvati da se zanemarivanje etiketa nije moralo desiti. Tako je, uz ta shvatanja, izumila neku novu mašinu. Za tu mašinu još niko nije smislio ime (Šteta, baš bi mi dobro došlo. op.a). Da bi lakše pričali o toj mašini, potrebno je da napomenem da je zasnovana, zbog nezanemarivanja etiketa na peškirima, na tehnologiji inverzne vremenske mašine. Razlog za nezanemarivanje je samo na privi pogled jednostavan. Na ostale poglede razlog je užasnije komplikovan od kontola na televizoru sa menijima na kineskom za jednog ispodprosječnog nepismenog čovjeka sa prostora današnje Nove Gvineje u doba tercijara. Zbog toga je cijela ta mašina bačena u zaborav u ovom dijelu priče. To je zato što ja ne vjerujem u ljubav, tako ne vjerujem ni u ljubav na prvi pogled, a zbog toga ne vjerujem ni u bilo šta što ima veze sa prvim pogledom. A drugi razlog bi bio što znam da vam je više dosta kompliciranih stvari. Stvari na koje su navikli naši glavni junaci.
I, da kraj ne bi došao sam od sebe, ja ću ga sada najaviti. Usput, bilo bi dobro da se psihički pripremite za taj kraj. Preporučujem jedan dvoipominutni intermeco.
Pošto ste odgledali i odslušali intermeco, mogu da nastavim s krajem.
Hlapić, kao što je svima jasno, nikad nije iznevjerio. Nije ni ovaj puta. Odlično je uradio pos'o koji ona dvojica nisu mogli, pa su mislili da će baciti ljagu na njega ako i on zakaže. Pijana stoka je to, ako mene pitate. No, šta je Hlapić uradio?
Iskoristio je dio načina rada mašine koja radi kao inverzna vremenska mašina da bi riješio problem koji je stavljen pred njega.
Ovdje se vraćamo prestaje "piščeva mašta" i uključujemo se u doživljaje "dinamične trojice".
Hlapić je iskoristio inverznu filozofiju da bi riješio problem. Objasnio mi je da je poželjno imati ljude koji imaju dva mišljenja o tome šta pišeš kao publiku. Objašnjenje je išlo ovako (i bilo je dovoljno jednostavno na bilo koji pogled, pa sam ga morao uključiti):
Jedan čovjek = jedna publika; dva čovjeka = dvije publike.
Čovjek sa dva mišljenja o istoj stvari = podvojena ličnost.
Podvojena ličnost = dva čovjeka.
Ostatka se ne mogu sjetiti. Tu su uletili Genetičar i Informatičar sa pićem, tako da smo zanemarili Hlapićeva objašnjenja...
Sjećam se da je shvatio da ga više ne slušamo, pa je pažnju na sebe skrenuo slikom svoje cure uz napomenu da je uključim u ovu priču. Čisto da... Ni tog se ne sjećam, znam da je slika eksplicinog karaktera.
Početna stranica 
